200 година од рођења Петра Петровића Његоша

У интимној атмосфери, заљубљеници у божанство поезије вечерас су у Регионалном центру одали почаст највећем песнику српског романтизма Петру Петровићу Његошу. Поводом значајне годишњице књижевности и културе, 200 година од његовог рођења, гости Центра су били академик Матија Бећковић, доајен савремене српске поезије, академик и песник Милосав Тешић, песник и есејиста Мирослав Максимовић и глумац Небојша Кундачина.

 

Дивна беседа Матије Бећковића, која је уследила након поздравне речи мр Боривоја Јаношевића, директора Центра, указала је на важност најзначајнијег владике Српске православне цркве после Светог Саве и највећег песника српског језика од Светог Саве до данашњих дана. Песник чија величина остаје изван објашњења, „пустињак цетињски“ , како је звао себе, у Андрићевој уметничкој визији „трагични јунак косовске мисли“, у Скерлићевом тумачењу „најјачи и најдубљи дух међу српским писцима“, према тврдњи Милоша Црњанског „песник који би, и да сав наш народ изумре, јасно и горостасно сачувао његов лик међу народима“, значајнији је данас, у време идентитетске и вредносне пометње, него што је икада био. Према речима Матије Бећковића „једино мањи од себе сама“.

Симболички стихови Бећковића, Тешића и Максимовића о песнику и српству вечерас су се смењивали са најлепшим владикиним мудростима, које је кроз надахнуто читање одломака из „Горског вијенца“, „Луче микрокозме“, песме „Ноћ скупља вијека“ и Његошевог тестамента оживео глумац Небојша Кундачина.

„Док је света и века, српског народа и српског језика славиће се његов долазак на овај свет. Нашем нараштају пало је у део да прослави његов двестоти рођендан. Таква част више нам се неће указати. То је најважнији датум у нашем, али не и у Његошевом животу. Су чим изиђемо пред Његоша, по томе ће нас памтити будући нараштаји, који ће Његошево рођење тек славити. Ми – нећемо“, закључио је Матија Бећковић.

Два века је прошло и можда ће трећи век живота донети и неке нове видике, нове увиде, нова читања, нова виђења и нова разумевања оног чија реч с временом постаје све сложенија, живља и актуелнија, али Његошева дела никада неће бити само обични споменици наше књижевне прошлости, него ће заувек живети у темељу културе, као срж, као оријентир којим себе потврђујемо међу народима и људима, као светионик на путу ка лучи истинских моралних вредности.